Priče sa puta
Svako putovanje, pa i ono najduže, započinje prvim korakom. Moje Putovanje je započelo knjigom Priče sa Puta i trajaće dok bude strasti u meni da delim radost, mudrost i lepotu sa divnim ljudima oko sebe.
Inspiracija
Dugo sam razmišljala da li da započnem avanturu pisanja o nečemu o čemu je već toliko mnogo i toliko često pisano. Zaključak se sam nametao: nema potrebe za tim, put duhovnosti je toliko jasan i precizan i o njemu je već sve rečeno. Tehnike, stare i nove, dostupne su već decenijama i pravim tragačima nije problem da stignu do njih. Generacije ljudi istrajavaju u svojoj želji da svetu dodaju još samo jedan zrak svetlosti.
Onda sam shvatila da je, zapravo, to i pravi razlog moje odluke da uđem u avanturu. Ovo je moj način da odam priznanje i počast svim hrabrim ljudima koji su se usavršavali, borili, padali i ustajali – sami, neshvaćeni, osporavani od svih, proglašavani ludacima, opasnim elementima za sistem ili nešto još strašnije, proglašavani sujevernim primitivcima i šarlatanima. U eri eksplozije raznih učenja, kada je evolucija svesti stigla do tačke kritične mase prelaska na viši nivo, sve se čini jednostavno i lako. Zapravo, sve i jeste jednostavno i lako, na kraju…
Ovo jeste priča o mom putu, ali je ovo, takođe, priča o svim mojim prethodnicima, manje više. Svako je, na sebi svojstven način, tumarao po svojoj uskoj stazi saznanja. U to neko prastaro vreme od pre 20-30 godina, u duhovnost se nije stizalo auto putem od tri trake. Putevi su bili strmi, više su ličili na kozije staze, a ko je imao magarca, smatrao se veoma bogatim. Tajna koju želim ovde da otkrijem je da, uprkos svim dostignućima ere vodolije, tehnološkom napretku i svim drugim okolnostima koje su, na prvi pogled, olakšale put ka duhovnosti, ono što vam preostaje kada pođete na taj put, je da kupite dobre cipele za penjanje, ponesete knjigu koju ste spremili za pusto ostrvo i ako je ikako moguće, nabavite magarca…
Aleksandra Vukićević, autor emisije „Čekajući vetar“
Ovo putovanje se ne završava stizanjem na odredište, jer odredišta kao nečeg zatvorenog, omeđenog i konačnog – nema.
Ovde se raste, ali ne u sujeti do pucanja; ne u obmanjivanju sebe svim sto naše problematično vreme nudi.
Ovde se raste od spoznaja jednostavnih, a raskošnih istina – istina na koje svi imamo pravo, koje nemaju vlasnika i ne opiru vam se. Nemojte ni vi njima.